Beli bosiljak (staračac, beli čistac) je dobro poznat i upamćen kao nekada dobra i duga pčelinja paša. To je korovska biljna vrsta iz familije usnatica koja se najčešće javlja posle žetve strnih žita. Najviše ga je bilo i ima u Vojvodini. Danas ga je sve manje, zbog primene savremene tehnologije u gajenju žitarica. Tako su znatno izmenjeni uslovi uspevanja bosiljka, nekada na daleko poznate i cenjene pčelinje paše. Istina, bilo je godina kada je ova paša umela da izneveri, ali su upamćene i godine kada su se od bosiljka dobijala dva, pa i tri vrcanja. U kontinuitetu od oko 100 dana, koliko je ova paša trajala, uvek se nalazilo dosta dana u kojima je bosiljak punio košnice.
Danas bosiljak više ne predstavlja atraktivnu pašu kao nekada, ali i znatno manji unosi dobro dođu, naročito u kasnim danima leta, u pripremi pčelinjih zajednica za zimu. I danas u nekim godinama unos zna da bude i do 10 kg, ali je najčešće on samo stimulativna paša za dobar razvoj kasno letnjeg i jesenjeg legla. Najčešće se javlja na parcelama individualnih proizvođača, ali je sve manje parcela na kojima bosiljak ozbiljnije zabeli. U godini kakva je bila 2005. na nekim parcelama se ipak zabeleo kao nekada. Na vagi nije bilo značajnijeg pozitivnog unosa, ali nije opadala. U svakom slučaju, unosa je bilo, ali je on pokrivao gajenje legla. Da je bilo unosa u kontinuitetu tokom čitavog leta, najbolje dokazuje pojilo za vodu koga pčele skoro i da nisu posećivale. Ovo je značajno i sa stanovišta širenja krečnog legla, jer su pčele unosile redak nektar njime zadovoljavajući i potrebu za vodom, pa nisu imale potrebe da vodu za negu legla sakupljaju sa lišća trava (rosa) i okolnih barica kojih je ove godine bilo dosta.
Poznato je da je bosiljak jednogodišnja biljka i da kao korov raste najčešće u strnim žitima. Seme belog bosiljka niče rano u proleće, posle prvih toplih dana. Mlade biljčice se normalno razvijaju sve dok se žita ne tretiraju herbicidima, koji unište sve biljčice. Pri povoljnim vremenskim prilikama, iznikne druga generacija biljaka, pošto svo seme ne niče istovremeno. Ali pšenica, tada u poodmaklom stadijumu, ne dozvoljava normalan razvoj biljaka drugog kruga nicanja. Jedan deo ovih biljčica ugine u borbi za opstanak, a jedan se ipak razvija u senci. Ova borba traje do žetve. Onda velike količine slame prekrivaju u debelom sloju razvijene biljke bosiljka koje se teško probijaju do sunca, za šta im je potrebno dosta vremena. Do tog vremena većina površina u društvenom sektoru oslobađala se slame paljenjem, čime su se u potpunosti uništavale korovske biljke. Tamo gde nije tako rađeno, bosiljak se polako oporavljao, ali nije bio više dobra medonoša kao nekada. Uvođenjem visokorodnih pšenica, povećan je broj biljaka po kvadratnom metru (sada oko 600, ranije 200). Ako se uzme u obzir da se kod novih sorata promenio i rok žetve za oko 15 dana, onda je jasno da su se radikalno promenili uslovi za normalan razvoj i uspevanje bosiljka. Zaoravanjem i tanjiranjem strnjika odmah posle žetve, smanjio se broj semena bosiljka, usled čega ga je na društvenom sektoru bivalo sve manje i manje.